Ponedjeljak , listopad 26 2020
Home / Razgovori / San koji mi je promenio život

San koji mi je promenio život

Usnila sam jedan san, pa sam poželela da ga podelim sa svojim sestrama u vjeri, ne bi li to bio podsticaj da se okrenu Allahovoj vjeri i idu tim putem, kojim je Allah zadovoljan, ostavivši iza sebe sve ono što im neće biti od koristi na ahiretu.

Taj san je promenio moj život.

Još u ranom detinjstvu išla sam u mekteb i učila osnovno o vjeri. Naučila sam klanjati, nekoliko poslednjih sura iz Kur’ana i harfove. To je bio vrhunac, što se tiče mekteba.

Kada sam prerasla mekteb, više nisam imala odakle da učim. Moja majka je bila ta koja je godinama negovala to moje ‘malo znanja’ o vjeri i koja me je uvek podsticala na hajr.

Pa me je tako ona budila na sabah pre škole, dala bi mi zadatak da učim mlađeg brata dovama koje ja znam, govoreći mi da na taj način neću zaboraviti naučeno.

Molim Allaha da je obilato nagradi na oba svijeta, i upiše joj to u dobra djela.

(I zamolila bih sve koji budu čitali, da upute dovu za moju majku.)

Sve do moje 18. godine, ja sam ‘šarala’ sa namazima. Kada sam napunila 18 godina, čvrsto sam odlučila da počnem klanjati svih pet namaza u njihovo vreme. Tada nisam nosila hidžab, pa bih se često znala boriti sa školskim obavezama. Znala bih kasniti na predavanjima ili izlaziti pre, da bih stigla obaviti namaz. Morala sam uvek nositi adekvatnu odeću za namaz (haljinu i maramu), uzimati abdest na fakultetu, objašnjavati drugima zbog čega sve to.

Međutim, dunjaluk primami čoveka, pa čovek pomisli da sve što postigne to je zbog njegovog truda. Tako sam i ja mislila, da čovek može sve postići, ukoliko se dovoljno potrudi. Može završiti dobar fakultet, može naći dobar posao, može se ostvariti na svim poljima.Tako sam i ja jurila sve to.

Za čime jurimo

Jedina veza sa mojim Gospodarom je bio moj namaz. Nisam mogla zamisliti da kažem da sam muslimanka a nemam namaz, jer sam davno u mektebu naučila da je namaz jedino ono što razdvaja muslimana od nemuslimana.

Kako je vreme prolazilo, mene je počela mučiti savest, zbog čega se ne posvetim više izučavanju vjere.

Upisala sam se u školu Ku’ana, počela ići na sedmična predavanja i učiti propise vjere. Međutim, propis hidžaba nikako nisam mogla ispuniti. To mi je teško padalo, jer sam mislila da će me to sputavati u nekim stvarima koje sam ja želela ostvariti. (Molim Allaha da mi se smiluje i oprosti.)

Vallahi se stidim toga, ali ovo govorim iz razloga što znam da mnoge devojke na taj način razmišljaju. Godinama sam se borila da očistim nijjet i da stavim hidžab u ime Allaha i iz ljubavi prema Allahu.

Tako mi je Allah, putem sna, pokazao da je jedino ahiret, odnosno Džennet, ono za čime trebamo da jurimo i za šta trebamo da se borimo.

Bio je ramazan

To je bio ramazan u kojem sam se ja odlučila pokriti, ali zbog nedostatka hrabrosti, svaki dan sam odlagala. Tako prošlo pola ramazana, sve dok Allah nije dao jednog jutra, nakon sufure i sabah namaza da sanjam…

Sanjam kako se budim u svom krevetu i pošto sam tad imala bolesnog dedu, uvek bih ujutru išla u njegovoj sobi da proverim kako je on.

Kada sam ušla u njegovoj sobu shvatam da on nije tu i odjednom se nalazim u nekoj bolnici. Vidim da je neka gužva i shvatam da se desio smrtni slučaj.

Odjednom svi idu na groblje. Na groblju vidim dženazu, vidim mejta koji je prekriven i vidim imama koji treba predvoditi dženazu.

Pošto u safovima vidim oca, brata, rođake ja pomislim da je to moj deda preselio i da se njemu klanja dženaza.

On prilazi, staje do mene i ja shvatam da sam ja ta koja je preselila.

Pogledam u mejta i vidim sebe, zamotanu u belom, vidim oca i brata kako plaču. Shvatam da sam umrla.

Čovek stoji do mene dok ja sa nevericom gledam šta se dešava nakon što je moja duša napustila telo. Taj čovek ništa ne govori, samo mi pokaže da moram krenuti sa njim. I ja krenem za njim.

Odvodi me do dvoje velikih vrata koja izgledaju isto, okreće se ka meni i prvi put mi se obraća.

Kaže mi: “Uđi na vrata na koja ti misliš da treba.”

I ja shvatam shvatam da je jedno Džennet a drugo Džehennem. Obuzme me strah i uzbuđenje u isto vreme. Krenem ka vratima koja su levo i setim se da mi muslimani uvek dajemo prednost desnoj strani i vratim se, brzo uđem na vrata koja se nalaze na desnoj strani.

Prvo što sam ugledala je bilo nešto poput vasione

Zvezde, sve nešto sjaji, sve nijanse ružičaste boje. Mene to toliko zadivi da ja uđem skroz. Kada sam ušla, vrata se za mnom zatvore jako.

Okrećem se i shvatam da vrata više ne postoje, shvatam da više odatle ne mogu izaći. Okrenem se ponovo u smeru u kojem je bio onaj lep prizor i vidim da je i to nestalo.

Umesto toga vidim samo vatru, užarenu vatru. Sve nijanse boja vatre!

Od one užarene svetle do one crne vatre koja dugo, dugo gori… Shvatam da sam u Džehennemu. Nikad u životu nisam osetila takav stah. Počinjem da vrištim, da plačem, da sebi čupam kosu. Pokušavam da pobegnem ali nemam kud.

Vatra me ne dotiče ali sam taj prizor je previše zastrašujuć. Ja plačem, vrištim, tražim majku ali nema nikog. Molim Allaha da me vrati, da ću da popravim svoje stanje. U glavi mi samo dolazi da u Kur’anu ima ajet koji kaže:

”Zaželjeće oni da iz vatre iziđu, ali im iz nje neće izlaska biti, za njih će biti patnja neprestana.“

I shvatam da nema izlaza odatle. U celoj toj agoniji, u strahu i bolu govorim:”pa, ja sam verovala u Allaha, ja sam klanjala, ja sam ponekad učila Kur’an”. Mene najviše boli saznanje da me Allah ne voli.
Da, pored toliko Allahove milosti, nimalo nije imalo za mene i u tom trenutku se meni Uzvišeni Allah obraća i govori: “Nisi ono što misliš da jesi.”
I tad shvatam da sam se trebala pokoriti Allahu u potpunosti, a ne samo izvršavati one propise koji su nam lakši, a one teže ostavljati i ipak se nadati Allahovoj milosti.
Ovo: nisi ono što misliš da jesi’ , ja sam sebi protumačila tako da, koliko god da sam ja mislila da sam nešto postigla, da sam uspešna u nekim dunjalučkim stvarima, da to zapravo ništa me vredi, jer pravi uspeh je samo uspeh kod Allaha.

Nakon toga se budim u mrtvačnici 

Zamotana u belom. Pokrivene glave. Izlazim na ulici i srećem svoju majku koja, kada me ugleda, govori da razume sve i da će brzo da mi donese odeću da se pokrijem kao prava muslimanka.

Sa druge strane vidim svog brata koji me pita: “Jesi li se pokrila?” I ja odgovaram: “Jesam, jesam tako mi Allaha.” I on mi govori: “Tako mi Allaha moraš!”

Nakon toga se budim stvarno. Otvaram oči i vidim sve isto kao na početku sna. Strah me je da ustanem.

Pozivam majku i kroz plač joj govorim kako moram da se pokrijem i ona isto kao u snu kaže: “Sad ću da ti donesem odeću da se pokriješ.”

I tako sam se, elhamdulillah, pokrila. Danima sam plakala i govorila kako sam uvek zamišljala da ću se pokriti iz ljubavi prema Allahu, ali sam se morala pokriti iz straha od Allaha, od Njegove srdžbe.

Volela bih da mogu samo delić onoga što sam osetila, da dam sestrama koje još uvek nemaju hrabrosti da stave hidžab, da i one osete isto i da se odmah pokore Allahu.
Tako mi Allaha, svaki dunjalučki uspeh prestaje biti vredan onog trenutka kad tvoja duša napusti telo. Ostaje samo ono što smo pripremili za ahiret. Pa, valja se pripremiti što bolje. /Sestra iz Sandžaka/ (Hanuma.ba)

O hanumabaadmin

Provjeri također

Prva Bosanka sa hidžabom – vatrogasac: 20-godišnja Amina Behlulović živi svoj san i ruši predrasude (FOTO)

Poziv vatrogasca je po nekom nepisanom pravilu muški poziv,  jer je potrebna ogromna snaga i …

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *