Reka je bleštava, sva voda u njoj se presijava. Svetlucaju talasi u širokoj bujici.
Ja sam kao i voda brza, hladna i sijam. Tek kada se opustim i pustim da me voda nosi, postajem toplija.
Kako tek onog kormorana vetar nosi na krlima dok se spušta da ulovi ribu. Želja za lebdenjem u vazduhu od mene je starija.
Dok sunce zalazi posmatram obilje svetlosti. Stojim na obali i zaklonjenog pogleda od visokog drveća i raširenih gran, budna sanjam.
Talasi zapljuskuju zaglađenu blatnjavo-peščanu obalu i mali crni pužići nasukani su u plićaku. Vrhovi trava lebde u vodi i boje Zeleniku, krošnje drveća klanjaju se sa obalskih visina.
U vodi se ogledam a ona me vuče u svoje dubine, u smrt gde se i ne vide virovi. Brda u gornjem toku smrkla su se nad tokom reke. Mračna su i pusta.
Nizvodno se ocrtavaju figure ribara u dubokim čizmama i njihovih štapova. Oni stoje na sprudovima kamenja koje je isplivalo iz dubokih talasa.
Pogled na horizont je ograničen nebom i vodenim presecima. Emira Mehmedbegović, pisano na ekavici 2017. godine (Hanuma.ba)